Potraga za Gralom
Piše David Putnik
Kroz guste, neprohodne šume Zapada, kroz nedirnuto šipražje i bare sa živim blatom, probijali su se vitezovi, naoružani čelikom, voljom i odanošću. Nisu znali kakva ih iznenađenja čekaju u šumskoj tami. Zveri, veštice, magovi, stvorenja iz pećina i trošnih koliba, gnomi naoružani otrovnim kopljima, trolovi sa oštrim zubima, ili divovi koji udarcem šake mrve sve što se kreće? Da li će naleteti na Morganu, moćnu čarobnicu koja je uspela i velikog Merlina da okuje u led, ili na Mordreda, njenog zlu okrenutog sina?
Opsesija plemića i vitezova
Ne znamo kakve su bile magične šume srednjeg veka. Za nas, decu racionalističke i tehnološke epohe, šume su malo veći parkovi, u kojima možemo da raspalimo roštilj, osetimo zadovoljstvo spavanja u šatoru ili, u najgorem slučaju, da naletimo na medveda. Industrija i porast ljudske populacije čine svoje i šume nestaju. Pre hiljadu godina, na prelazu iz prvog u drugi milenijum nove ere, evropske šume bile su moćne, guste, tamne i neprohodne. U skladu s ljudskim verovanjima, nastanjivala su ih svakakva bića i probiti se kroz njih nije bilo samo telesno iskustvo, već i svojevrsno metafizičko putovanje. Prolazak kroz šumu bio je inicijacija i dokaz odvažnosti. Plemići koje smo pomenuli, ser Lanselot, ser Galahad i ostali vitezovi Okruglog stola, imali su odvažnosti i hrabrosti na pretek. Najvažniji razlog za tu hrabrost, bila je priroda predmeta za kojim su, po nalogu kralja Artura, tragali po šumama zemlje koja će kasnije biti poznata kao Velika Britanija.
Tragali su za Svetim gralom, predmetom, bolje reći pojmom, koji hiljadu godina fascinira evropsku javnu i tajnu istoriju, ezoteriju, religiju i umetnost. Dela sa temom Grala ne samo da nisu iscrpena, već se tokom godina i usled novih pogleda na taj problem javljaju u sve većem broju. Ta dela su izazivala divljenje, oduševljenje, ali i ozbiljan revolt, gnev, strah... Jedan misteriozni predmet postao je termin oko koga se sabiraju različita verska i ezoterijska shvatanja, postao je tema koja u sebe upija Isusa Hrista i Mariju Magdalenu, vitezove templare i Sionski priorat, paganske obredne motive keltskog panteona, mitologiju kralja Artura i njegovih vitezova, čarobnjaka Merlina i magijskog ostrva Avalon, krstaške ratove i nacističku fasciniranost okultnim fenomenima. Od nestvarnih, pustinjskih predela Bliskog istoka, spaljenih suncem i mržnjom, preko plavetnila Sredozemnog mora, taj mit je preseljen u kišne i hladne predele zapadne i severne Evrope, a da ništa nije izgubio na moći. Moć tog mita je rasla i činila da mnogi ljudi postave ono čuveno pitanje: da li tu, ipak, ima nečeg?
Čuvar Hristove krvi
Poreklo priče o Gralu nalazi se u samom korenu hrišćanstva, u dva najvažnija momenta hrišćanske vere: u Tajnoj večeri i raspeću Sina Božjeg. Gral je pehar iz kojeg su apostoli pili tokom Tajne večere. Euharistija ili Tajna večera utemeljuje suštinu hrišćanske vere, od Hristovog dolaska do Sudnjeg dana, tako da duhovnu vrednost bilo kog elementa koji je korišćen na njoj ne treba posebno isticati. Kad se tome još doda da je, u trenucima dok je Isus na krstu napuštao ovu dolinu suza, Josif iz Arimateje u taj isti pehar sakupio krv koja se cedila s njega, važnost Grala postaje još očiglednija. Dva puta je u peharu bila krv Spasitelja, jednom simbolički i jednom bukvalno. Ako zanemarimo glasove razuma koji nam govore da je to izmišljotina, ako pokušamo da sagledamo stvari očima vernika, onda zaista ne može biti svetijeg i uzvišenijeg predmeta od Svetog grala.
U kasnijim vekovima, opisuje se njegov put ka Evropi. Po jednoj verziji, sam Josif iz Arimateje doneo je Gral u Englesku, u Glastonberi, mesto u kome se nalazi grob mitskog kralja Artura. Prema drugim izveštajima, pehar je prenela Marija Magdalena u Francusku. Postoje legende još iz četvrtog veka o njenom begu iz Svete zemlje i iskrcavanju u luku Marselj. Koja od tih verzija može da ponese pridev istinite, za nas nije toliko važno. To ćemo ostaviti pravim i lažnim ekspertima za pitanja Grala, ekspertima koji su se, tokom svih ovih vekova, pretvorili u pravu vojsku. Za nas je ovde važnije pitanje kad se Gral pojavio kao tema, kako u ezoteriji, tako i u umetnosti, i zašto se pojavljuje baš tada.
Gral je izronio iz dubina vremena na početku drugog milenijuma, na samom vrhuncu krstaških ratova. Tada je u zapadnoj Evropi, u Engleskoj i Francuskoj, došlo do spajanja nekoliko pravaca u jedan. Tema pehara sa Tajne večere, tema legendarnog britanskog vođe, kralja Artura, i tema paganskog rituala vezanog za keltskog junaka Brana, počele su da se spajaju i obrazuju zajednički motiv budućih dela. Hrišćanstvo je navršilo hiljadu godina svoga postojanja. Očekivanja vernika bila su različita ali burna. Očekivao se kraj sveta, drugi Hristov dolazak, Strašni sud, Armagedon i sve ostalo što je u ovoj religiji rezervisano za kraj vremena. Ništa posebno se, međutim, nije dogodilo. Život se nastavio onako kako je i do tada tekao, ratovi, glad i beda bili su jednako prisutni kao i ranije. Zato su neki novi momenti i motivi počeli da se javljaju u hrišćanskoj zajednici na Zapadu. Jedan od tih momenata je potreba da se Hristov grob oslobodi od nevernika. To će dovesti do krštaških ratova, jedinstvenog fenomena srednjeg veka, do velikih razaranja, ali i rađanja budućih sadržaja zapadne ezoterije. Pojava priče o Svetom gralu baš tada, posle hiljadugodišnjeg ćutanja na tu temu, stoga nije iznenađujuća. Veri je bio potreban novi podsticaj i on je izronio na površinu.
Druga bitna činjenica je otkrivanje elemenata paganske, keltske religije, koju su potisnuli hrišćani. Zbornik velških legendi Mabinogion donosi priču o tajanstvenom kazanu ponovnog rođenja, iz kojeg mrtvi ratnici, ubačeni uveče, vaskrsavaju sledećeg jutra. Vlasnik tog kazana, kao i čarobne činije, koja je davala hranu kakvu bi čovek poželeo, bio je Bran, keltski junak, neka vrsta njihovog Kraljevića Marka. Slični motivi su se spojili u jedan i postali osnova za gralske romanse, oblik tadašnje literature koji je uveo temu Grala u svet umetnosti. Jedna takva relikvija, koja opisuje velika putovanja i potrage, morala je neminovno da postane predmet umetničkog stvaranja. Gral je postao nadahnuće mnogobrojnim romansama i epskim pesmama, koje su cvetale čitavog veka. Zanimljivi događaji su ispunjavali taj period, 13. vek evropske istorije. Na Bliskom istoku je postojalo Jerusalimsko kraljevstvo, država koju su krstaši instalirali i u kojoj su glavnu reč vodili religiozno-vojni redovi, kakvi su bili templari, tevtonci ili hospitalci. Atmosfera u tadašnjem društvu bila je pogodna za nastanak novog književnog žanra: gralske romanse.
Priviđenje, kamen, pehar...
Prvu gralsku romansu napisao je, oko 1188. godine, izvesni Kretjen de Troa i njen naziv je Roman o Parsifalu ili Priča o Gralu. Priča o Svetom gralu, onakva kakva je stigla do nas, prvi put je obrađena u ovom delu i ono je postalo kamen temeljac budućih dela o gralu. Tu se prvi put pojavljuje glavni lik gralske mitologije Parsifal, kao i niz drugih likova bez kojih je ona nezamisliva. Mladi Parsifal se krenuo na putovanje u nameri da osvoji viteško zvanje. Na putu nailazi na zamak, u kome živi jedna zagonetna i mistična figura, kasnije čuveni Kralj ribara. U zamku Parsifal prvi put vidi Gral, koji je zlatan i ukrašen dijamantima. Od njega se očekuje da postavi pravo pitanje, vezano za prirodu Svetog grala. To pitanje je: «Koga čovek služi dok obožava Gral?» Parsifalu nije palo na pamet da to treba da pita i otišao je na spavanje, zadivljen lepotom i vrednošću ove stvari. Kad se probudio, zamak je bio prazan, nije bilo ni Grala, ni Kralja ribara, ni ostalih stanovnika zamka.
Pred Parsifalom je, kao nekada pred Edipom, bila zagonetka koju nije uspeo da reši i predmet njegovog obožavanja je nestao sa vidika. I ostale gralske romanse kombinuju slične elemente u svom pripovedanju. Jedna od najpoznatijih je poema Parsifal, koja je nastala između 1195. i 1216. godine. Njen tvorac je vitez bavarskog porekla Volfram fon Ešenbah i njegov rad predstavlja umetnički najuspeliju interpretaciju mita o Gralu. Posle pada hrišćanske države u Palestini, 1291. godine, gralske romanse polako prestaju da budu aktuelne i u sledeća dva veka ih nema. Ta tema se u evropsku književnost vratila 1470. godine, kad je ser Tomas Malori napisao knjigu Arturova smrt. Od tada, ova tema konstantno inspiriše umetnike. Gral se, u svim romansama, pojavljuje i u nekim drugim oblicima. Kod Volframa fon Ešenbaha, u jednom trenutku, on je kamen. U romansi po imenu Perlevo, čiji autor nije potpisan, vizija Grala se sastoji od promenljivog niza slika ili priviđenja. U tom nizu se naizmenično pojavljuju krunisani razapeti kralj, dete, te čovek sa krunom od trnja kojem krvare čelo, stopala i dlanovi i koji asocira na Spasitelja. Gral se, naravno, javlja i u obliku pehara. Svaka od ovih pojava je praćena mirisom i jakom svetlošću misterioznog porekla. Iz ovoga se može zaključiti da Gral, kao i alhemijski kamen mudrosti, funkcioniše na dva nivoa. Na prvom, u pitanju je pehar ili posuda, koja je među ljudima prisutna još od Tajne večere. Na drugom nivou, to je simbol određenog mističnog iskustva i nije toliko vezan za konkretni predmet koliko za stanje duha osobe koja kroz to iskustvo prolazi.
Izvor(trece oko)
0 коментара:
Постави коментар