Više se ne plašim sreće
Ljubav dolazi kada joj se najmanje nadaš. Važno je, samo, oterati strah... a sreća svakome odlično pristaje. Ovo je Mirelina ljubavna priča...
Dan je bio okupan suncem dok je njegov pogled bio osenčen setom a njegov osmeh protkan gorčinom.
Moja ruka u njegovoj ruci i obećanje da ćemo se ponovo sresti kao da je ostalo u vazduhu tog trenutka, neuhvaćeno već pušteno na slobodu da odabere pravi momenat, pravi čas.
I gle čuda..., kao da slučajnost zaista i ne postoji, sreli smo se. Kao kakva nevešta koketa, saplela sam se na buket crvenih ruža i poljubac koji obećava.
Pričao je o svojim usponima i padovima, govorio o lepoti reka koja je video, o željama koje još uvek nisu utihnule. Slušala sam sa velikom pažnjom i divila se glasu koji je golicao moju maštu. Ono što sam uspela da kažem, stalo je u jednu rečenicu: "Ja se plašim velike sreće".
Okrzuo me je pogledom od kojeg je niz leđa, poput vetrometa protutnjala jeza, ali ona prijatna, ona koja se ne zaboravlja već se pamti, i šapnuo mi: "Hej, velika dela se dešavaju samo odabranima, a ti si izabrana da doživiš sreću. Nisi ti ni tako mala a ni tako slaba da ne bi to mogla da podneseš. Sreća ti pristaje".
Krali smo od dana i noći, hranili se pogledima, zagrljajima i poljupcima koje smo ispijali do poslednje kapi. Šetali smo kraj obale samo našeg jezera i sanjali otvorenih očiju.
Jedna noć, jedna hotelska soba i dodir koji me je učinio odvažnom i posebnom. Sjaj u očima koji izgleda divno uz treptaj sveće, tela koja se uvijaju i prepliću i osećaj kao da je svet na dlanu i da je sreća moguća. Da ljubav dolazi kada joj se najmanje nadaš.
Posle nas ostali su razbacani peškiri, par ugašenih cigareta u pepeljari, dve čaše i miris požude. Namignula sam spremačici koja je prošla pored nas i rekla:"Izvinite na neredu. Nadam se da će biti uračunato u cenu“.
On je obavio svoju ruku oko mog struka i rekao:"Hej, ti si neponovljiva. Ti si poput sna. Ma, ti si moja...,samo moja i ostani takva." Dani koji su usledili bili su lepi, prijatni. Noći smo počeli da provodimo pričajući o svemu što čini život. O nama, o budućnosti.
Foto: Shutterstock
Priznajem, bez imalo stida i srama da sam osetila strah kada je rekao da me voli i da želi da ostane kraj mene. Zauvek...
Zapalila sam cigaretu i dugo pogledom pratila putanju dima. Prišla sam prozoru kako bih osvežila svoju zbunjenu dušu, a onda se okrenula ka njemu i tiho progovorila:"Samo me voli i čuvaj. Ne dozvoli da se uplašim velike sreće".
Prošle su godine. Bilo je teških momenata, suza, straha, neprospavanih noći i ponekad nerazumevanja. Nije nas gotovo ništa zaobišlo, ali posle svega još uvek je kraj mene za slučaj da ne znam kuda bih. Još uvek sam kraj njega da ga hrabrim i podržavam.
Još uvek šetamo zagrljeni ulicama našeg grada i ljubomorno čuvamo naš svet od poganih i zlih jezika. Ne predajemo se i učimo jedno od drugog i govorimo "Ljubim te" usred spremanja ručka ili rada u kancelariji. Da, mi smo i dalje par. Zašto?
Zato što smo u jednom trenutku shvatili da je tako dosta razloga zbog kojih treba živeti i da smo preživeli da bi živeli. Da bi živeli ljubav. I zato što se ja više ne plašim velike sreće.
Mirela Arvai
www.lisa.rs
0 коментара:
Постави коментар