Ljubav belih pahulja
Dok su snežnobele pahulje padale stvarajući tanak sloj snega na asfaltu, otvorila je oči. Spavao je pored nje bezbrižnim snom. Posle četiri godine zajedničkog života i dalje ga je volela istim žarom kao kada je prvi put okusila sočni nektar s njegovih usana...
Mirjana je bila lepa žena tridesetih godina. Njeni plavi uvojci nestašno bi poskakivali na vetru otkrivajući nežne crte njenog lica i krupne kestenjaste oči. Haljine koje je oblačila naglašavale bi vitkost njenog tela, kojem ipak nisu nedostajale ni ženstvene obline. Od njih je muškarcima u trenutku zastajao dah. Iako uvek nasmejana, umela je da iznenadi ljude svojim žustrim temperamentom i oštrim jezikom, tek toliko da se prepozna pravednost koju je nosila u sebi. Snažna, pomalo samokritična i impulsivna, ali dovoljno zrela i iskusna da kontroliše svoja osećanja. Njena velika ljubav bio je čovek koji ju je osvojio na neverovatan način. Branislav je bio markantan muškarac, sa mnogo lepih manira, lep i zgodan, zbog čega su se oko njega žene utrkivale. Njegove zastrašujuće crne oči umele su da se osmehuju. Biserno beli zubi krasili su nežne usne. Iako je imao pokoju sedu vlas, to mu nije bila mana. Naprotiv. Činilo ga je još savršenijim i muževnijim. Džentlmenskim ponašanjem vrlo brzo je zadobio Mirjanino poverenje i ljubav. Njihova romantična priča traje još od Mirjaninih studija. Upoznala ga je kada je branila diplomski rad. On je bio profesor srpskog jezika i književnosti. Ubrzo su počeli da se zabavljaju, a posle nekoliko godina otpočeli su zajednički život. Znali su sve jedno o drugom.
Sećajući se toga Mirjana se trgnula i, smešeći se, ovlaš poljubila Branislava, pa se polako išunjala iz tople postelje. Pripremila je doručak i ukusnu kafu i odnela mu do spavaće sobe, budeći ga melodičnima rečima. Promeškoljio se i poljubio je. Posle doručka svako je otišao na svoju stranu. Branislav na fakultet, a Mirjana na posao. Na putu do posla nije joj smetao sneg. Volela je bele pahuljice na svojoj kosi.
Vredno je obavljala svoj posao u istorijskom arhivu. Tog dana imala je nekoliko zakazanih sastanaka. Dok su ona i njene kolege ispijali kafu i prebirali papire po stolu, ušla su dvojica ljudi u crnim odelima, a njoj pogled zastade na mladom čoveku lepom kao ikona. Nekoliko sekundi nije mogla da skine pogled, sve do trenutka kad su im se oči srele.
I on opčinjen njom, mladić ju je netremice gledao, sve dok se članovi komisije nisu uskomešali i dok nije shvatila da nekoliko minuta zuri u nepoznatog mladog čoveka. Sabrala se, a kada se sastanak završio konačno je odahnula, ali nije mogla da se smiri - morala je da sazna ko je on.
Znala je da je to glupo. Živela je sa čovekom koga je volela i koji ju je voleo. Imala je sve što je jednoj ženi potrebno. Bezbrižnu budućnost i pravog muškarca pored sebe. Ipak, čudno se osećala tog dana. Pa i kad je došla kući, Branislav je često hvatao njen zamišljen pogled i pitao se šta nije u redu. Ubeđivala ga je kako je imala naporan dan na poslu i da želi da se odmori. Skuvao joj je kafu i seo pored nje. Ljubio ju je i grlio sve dok nije zaspala. Ili je bar mislio da spava, jer i dalje su joj se po glavi motale čudne misli.Sledeći dan na poslu mirno je čitala izveštaje sve do trena kada je on ušao u kancelariju. Širom otvorivši oči pogledala ga je i na licu joj se videlo uzbuđenje. Pružio je ruku.
- Nenad - rekao je prodornim muškim glasom.
Uzdrhtala je i zbunjeno se predstavila. Objašnjavao joj je neke detalje vezane za posao, a ona je krišom gledala njegovo zgodno, mišićavo telo i zamišljala ga pored svoga. Tok njenih misli prekinulo je njegovo pitanje:
- Slušate li vi mene uopšte?!
Shvativši da postupa vrlo neprofesionalno, izvinila se i zamolila ga da nastavi. Nasmejao se krajičkom usana:
- Smem li da vas oslovljavam sa ti?
- Naravno!
- Čini mi se da si zaljubljena zar, ne? - vragolasto je rekao.
- Čitaš misli. Naravno da sam zaljubljena - odgovorila je smešeći se.
- Znao sam. Takva žena kao ti mora biti zaljubljena. Nadam se da je on pravi čovek uz tebe. Zaista je srećnik - zvučao je pomalo razočarano.
- Hvala na komplimentu. Srećnik je - ponosno se snašla.
Oklevao je da postavi još neko pitanje.
- Prelepa si. Ti si san svakog muškarca i isto tako nedostižan cilj!
Još jednom je videla njegov predivni osmeh, koji kao da je svetleo. Imao je nešto u sebi što ju je činilo sigurnom i spokojnom.
- Hvala još jednom. Samo se pitam zašto nedostižan? - izustila je pomalo postiđeno.
- A ja se pitam da li bi izašla sa mnom na ručak. Odužiće se ovo sa poslom, a ja sam baš ogladneo - dodirnuo je stomak i kao da je osetila tvrdoću mišića na njemu.
- Nažalost, imam puno posla. Nadam se da ćeš mi oprostiti - vragolasto se nasmejala.
- Mislim da tvoj odgovor nema veze s poslom, ali ipak ti opraštam. Ženi kao ti bio bi greh ne oprostiti.
Namignuo joj je i izašao iz kancelarije, ali narednih nekoliko meseci stalno ga je sretala. Izbegavala je da ga gleda, osećajući njegove poglede na sebi. Posmatrao bi joj lice i kosu, ali kao da bi za nekoliko minuta upio svaku crtu njenog tela. Svaki prevoj. Bilo joj je neprijatno zbog toga, a i drago. Znala je - od prvog dana posmatra je kao ženu. Užasno ju je nerviralo što joj se postepeno „uvlačio pod kožu”, ali uprkos svemu, u njoj je budio ogromnu strast i želju za nečim nestvarnim. Foto: Shutterstock
Sa Branislavom se slabije viđala. Kada bi se vratila kući, ili ga nije bilo ili ga je zaticala da spava. Polako se gasila velika ljubav dvoje zrelih ljudi. Mislila je često na Nenada, na njegove poglede i razgovore s njim. Sve joj se više dopadao. Sledeće nedelje morala je da krene na poslovni seminar, a Branislav je to veoma teško prihvatio. Kao da je i sam osetio da će se tamo nešto promeniti. Zabrinuto ju je povukao za ruku i naterao da sedne. Pričali su dugo. Ubeđivala ga je da je sve u redu, ali on kao pametan i pronicljiv čovek shvatio je da se nešto ozbiljnije događa. Ali nije odreagovao. Pustio ju je da se spakuje uz uslov da ozbiljno popričaju po njenom povratku. Složila se i sledećeg jutra otišla.
Seminar je bio iscrpljujuće dosadan. Na kraju dana nije otišla na večeru, iako su je kolege molile. Nije joj bilo do jela. Ušla je u hotelsku sobu, skinula sve sa sebe i pustila da mlaz vode poteče preko nje. Stalno je mislila o Nenadu, ali i o Branislavu. Nije znala šta da radi, ali je osećala da nešto mora da preduzme.
Bila je lepa i tako umorna. Bez trunke šminke njene oči su još više dolazile do izražaja. Obukla je crnu satensku spavaćicu, oivičenu čipkom, u kojoj je njeno telo bilo lepo i privlačno, a grudi jedre i bujne. Izašla je iz kupatila i uputila se u sobu.
Na velikom krevetu prekrivenom belom satenskom posteljinom stajala je bombonjera u obliku srca i preko celog kreveta pobacane latice crvenih ruža. Sela je na krevet i mirišući ruže zatvorila oči. Osetila je dodir nečije ruke na sebi. Otvorila je oči i ugledala Nenada.
- Ti si lud, no to se uklapa u tvoju ličnost! Ali šta je sa mnom? Zar sam ja ovako normalna odjednom skrenula s uma? Zašto osećam ovo što mi je u srcu? Uvek sam bila srećna žena. Zašto si odjednom upao u moj život i stvorio pometnju?
Prišao joj je i stegao obema rukama. Čvrsto ju je držao a njegove plave oči sijale su poput sunca, grejući je svojom ljubavlju. Najednom je progovorio:
- Ovo što će se noćas desiti okrenuće novi list tvoga života. I ništa više neće biti kao pre. Od sad si samo moja i ne dam te nikome!
Poljubio ju je neverovatno nežno, ali je u tom poljupcu osetila koliko je snažno želi. Uzvratila mu je istom merom. Nežnim pokretima stavio ju je na krevet i skinuo joj spavaćicu. Istraživali su tela jedno drugom polako ali strasno. Kako je prolazilo vreme, ubrzali bi im se pokreti. Za njih te večeri svet nije postajao.
Tih nedelju dana družili su se, razmenjivali nežnosti, izlazili, šetali, vodili ljubav do iznemoglosti, sve do dana kada se na vratima restorana u kojem su večerali nije pojavio Branislav. Video ih je zagrljene i srećne, ali nije napravio scenu, iako su se u njegovim očima videli tuga i bes.
Znala je, zaljubila se na prvi pogled, iako nikada nije verovala u to. Slagali su se u svemu. Radili su zajedno, družili se u slobodno vreme i jako se voleli. Mirjana je uspela da iza sebe ostavi sve ono što je godinama stvarala sa Branislavom. Iako je po nekima napravila glup potez, bila je ponosna na sebe. Nenad je bio njen stub, podrška i snaga koja ju je vodila u dalje pobede.
Svetlana Begović
www.lisa.rs
Dok su snežnobele pahulje padale stvarajući tanak sloj snega na asfaltu, otvorila je oči. Spavao je pored nje bezbrižnim snom. Posle četiri godine zajedničkog života i dalje ga je volela istim žarom kao kada je prvi put okusila sočni nektar s njegovih usana...
Mirjana je bila lepa žena tridesetih godina. Njeni plavi uvojci nestašno bi poskakivali na vetru otkrivajući nežne crte njenog lica i krupne kestenjaste oči. Haljine koje je oblačila naglašavale bi vitkost njenog tela, kojem ipak nisu nedostajale ni ženstvene obline. Od njih je muškarcima u trenutku zastajao dah. Iako uvek nasmejana, umela je da iznenadi ljude svojim žustrim temperamentom i oštrim jezikom, tek toliko da se prepozna pravednost koju je nosila u sebi. Snažna, pomalo samokritična i impulsivna, ali dovoljno zrela i iskusna da kontroliše svoja osećanja. Njena velika ljubav bio je čovek koji ju je osvojio na neverovatan način. Branislav je bio markantan muškarac, sa mnogo lepih manira, lep i zgodan, zbog čega su se oko njega žene utrkivale. Njegove zastrašujuće crne oči umele su da se osmehuju. Biserno beli zubi krasili su nežne usne. Iako je imao pokoju sedu vlas, to mu nije bila mana. Naprotiv. Činilo ga je još savršenijim i muževnijim. Džentlmenskim ponašanjem vrlo brzo je zadobio Mirjanino poverenje i ljubav. Njihova romantična priča traje još od Mirjaninih studija. Upoznala ga je kada je branila diplomski rad. On je bio profesor srpskog jezika i književnosti. Ubrzo su počeli da se zabavljaju, a posle nekoliko godina otpočeli su zajednički život. Znali su sve jedno o drugom.
Sećajući se toga Mirjana se trgnula i, smešeći se, ovlaš poljubila Branislava, pa se polako išunjala iz tople postelje. Pripremila je doručak i ukusnu kafu i odnela mu do spavaće sobe, budeći ga melodičnima rečima. Promeškoljio se i poljubio je. Posle doručka svako je otišao na svoju stranu. Branislav na fakultet, a Mirjana na posao. Na putu do posla nije joj smetao sneg. Volela je bele pahuljice na svojoj kosi.
Vredno je obavljala svoj posao u istorijskom arhivu. Tog dana imala je nekoliko zakazanih sastanaka. Dok su ona i njene kolege ispijali kafu i prebirali papire po stolu, ušla su dvojica ljudi u crnim odelima, a njoj pogled zastade na mladom čoveku lepom kao ikona. Nekoliko sekundi nije mogla da skine pogled, sve do trenutka kad su im se oči srele.
I on opčinjen njom, mladić ju je netremice gledao, sve dok se članovi komisije nisu uskomešali i dok nije shvatila da nekoliko minuta zuri u nepoznatog mladog čoveka. Sabrala se, a kada se sastanak završio konačno je odahnula, ali nije mogla da se smiri - morala je da sazna ko je on.
Znala je da je to glupo. Živela je sa čovekom koga je volela i koji ju je voleo. Imala je sve što je jednoj ženi potrebno. Bezbrižnu budućnost i pravog muškarca pored sebe. Ipak, čudno se osećala tog dana. Pa i kad je došla kući, Branislav je često hvatao njen zamišljen pogled i pitao se šta nije u redu. Ubeđivala ga je kako je imala naporan dan na poslu i da želi da se odmori. Skuvao joj je kafu i seo pored nje. Ljubio ju je i grlio sve dok nije zaspala. Ili je bar mislio da spava, jer i dalje su joj se po glavi motale čudne misli.Sledeći dan na poslu mirno je čitala izveštaje sve do trena kada je on ušao u kancelariju. Širom otvorivši oči pogledala ga je i na licu joj se videlo uzbuđenje. Pružio je ruku.
- Nenad - rekao je prodornim muškim glasom.
Uzdrhtala je i zbunjeno se predstavila. Objašnjavao joj je neke detalje vezane za posao, a ona je krišom gledala njegovo zgodno, mišićavo telo i zamišljala ga pored svoga. Tok njenih misli prekinulo je njegovo pitanje:
- Slušate li vi mene uopšte?!
Shvativši da postupa vrlo neprofesionalno, izvinila se i zamolila ga da nastavi. Nasmejao se krajičkom usana:
- Smem li da vas oslovljavam sa ti?
- Naravno!
- Čini mi se da si zaljubljena zar, ne? - vragolasto je rekao.
- Čitaš misli. Naravno da sam zaljubljena - odgovorila je smešeći se.
- Znao sam. Takva žena kao ti mora biti zaljubljena. Nadam se da je on pravi čovek uz tebe. Zaista je srećnik - zvučao je pomalo razočarano.
- Hvala na komplimentu. Srećnik je - ponosno se snašla.
Oklevao je da postavi još neko pitanje.
- Prelepa si. Ti si san svakog muškarca i isto tako nedostižan cilj!
Još jednom je videla njegov predivni osmeh, koji kao da je svetleo. Imao je nešto u sebi što ju je činilo sigurnom i spokojnom.
- Hvala još jednom. Samo se pitam zašto nedostižan? - izustila je pomalo postiđeno.
- A ja se pitam da li bi izašla sa mnom na ručak. Odužiće se ovo sa poslom, a ja sam baš ogladneo - dodirnuo je stomak i kao da je osetila tvrdoću mišića na njemu.
- Nažalost, imam puno posla. Nadam se da ćeš mi oprostiti - vragolasto se nasmejala.
- Mislim da tvoj odgovor nema veze s poslom, ali ipak ti opraštam. Ženi kao ti bio bi greh ne oprostiti.
Namignuo joj je i izašao iz kancelarije, ali narednih nekoliko meseci stalno ga je sretala. Izbegavala je da ga gleda, osećajući njegove poglede na sebi. Posmatrao bi joj lice i kosu, ali kao da bi za nekoliko minuta upio svaku crtu njenog tela. Svaki prevoj. Bilo joj je neprijatno zbog toga, a i drago. Znala je - od prvog dana posmatra je kao ženu. Užasno ju je nerviralo što joj se postepeno „uvlačio pod kožu”, ali uprkos svemu, u njoj je budio ogromnu strast i želju za nečim nestvarnim. Foto: Shutterstock
Sa Branislavom se slabije viđala. Kada bi se vratila kući, ili ga nije bilo ili ga je zaticala da spava. Polako se gasila velika ljubav dvoje zrelih ljudi. Mislila je često na Nenada, na njegove poglede i razgovore s njim. Sve joj se više dopadao. Sledeće nedelje morala je da krene na poslovni seminar, a Branislav je to veoma teško prihvatio. Kao da je i sam osetio da će se tamo nešto promeniti. Zabrinuto ju je povukao za ruku i naterao da sedne. Pričali su dugo. Ubeđivala ga je da je sve u redu, ali on kao pametan i pronicljiv čovek shvatio je da se nešto ozbiljnije događa. Ali nije odreagovao. Pustio ju je da se spakuje uz uslov da ozbiljno popričaju po njenom povratku. Složila se i sledećeg jutra otišla.
Seminar je bio iscrpljujuće dosadan. Na kraju dana nije otišla na večeru, iako su je kolege molile. Nije joj bilo do jela. Ušla je u hotelsku sobu, skinula sve sa sebe i pustila da mlaz vode poteče preko nje. Stalno je mislila o Nenadu, ali i o Branislavu. Nije znala šta da radi, ali je osećala da nešto mora da preduzme.
Bila je lepa i tako umorna. Bez trunke šminke njene oči su još više dolazile do izražaja. Obukla je crnu satensku spavaćicu, oivičenu čipkom, u kojoj je njeno telo bilo lepo i privlačno, a grudi jedre i bujne. Izašla je iz kupatila i uputila se u sobu.
Na velikom krevetu prekrivenom belom satenskom posteljinom stajala je bombonjera u obliku srca i preko celog kreveta pobacane latice crvenih ruža. Sela je na krevet i mirišući ruže zatvorila oči. Osetila je dodir nečije ruke na sebi. Otvorila je oči i ugledala Nenada.
- Ti si lud, no to se uklapa u tvoju ličnost! Ali šta je sa mnom? Zar sam ja ovako normalna odjednom skrenula s uma? Zašto osećam ovo što mi je u srcu? Uvek sam bila srećna žena. Zašto si odjednom upao u moj život i stvorio pometnju?
Prišao joj je i stegao obema rukama. Čvrsto ju je držao a njegove plave oči sijale su poput sunca, grejući je svojom ljubavlju. Najednom je progovorio:
- Ovo što će se noćas desiti okrenuće novi list tvoga života. I ništa više neće biti kao pre. Od sad si samo moja i ne dam te nikome!
Poljubio ju je neverovatno nežno, ali je u tom poljupcu osetila koliko je snažno želi. Uzvratila mu je istom merom. Nežnim pokretima stavio ju je na krevet i skinuo joj spavaćicu. Istraživali su tela jedno drugom polako ali strasno. Kako je prolazilo vreme, ubrzali bi im se pokreti. Za njih te večeri svet nije postajao.
Tih nedelju dana družili su se, razmenjivali nežnosti, izlazili, šetali, vodili ljubav do iznemoglosti, sve do dana kada se na vratima restorana u kojem su večerali nije pojavio Branislav. Video ih je zagrljene i srećne, ali nije napravio scenu, iako su se u njegovim očima videli tuga i bes.
Znala je, zaljubila se na prvi pogled, iako nikada nije verovala u to. Slagali su se u svemu. Radili su zajedno, družili se u slobodno vreme i jako se voleli. Mirjana je uspela da iza sebe ostavi sve ono što je godinama stvarala sa Branislavom. Iako je po nekima napravila glup potez, bila je ponosna na sebe. Nenad je bio njen stub, podrška i snaga koja ju je vodila u dalje pobede.
Svetlana Begović
www.lisa.rs
0 коментара:
Постави коментар