Dokazi o Velikom potopu

Dokazi o Velikom potopu ipak nije desio na Bliskom istoku, kako se iz Biblije zaključuje, već u oblasti oko Crnog mora. Oni su dodatno podcrtali zapanjujuće sličnosti u pričama o Velikom potopu u Bibliji i u akadskom “Epu o Gilgamešu”, polumitskom kralju koji je vladao južnom Mestopotamijom u prvoj polovini 3. milenijuma p.n.e. Postoje paralele između izabranika koji su preživeli: Noje u “Knjizi Postanja” i Utnapištima u akadskoj priči, a tu su i barka, primerci životinja i tri ptice poslate da nađu kopno. U obe verzije iskazano je božansko kajanje - u “Epu o Gilgamešu” boginjina ogrlica od dragulja leti u nebo, a u “Knjizi Postanja” Bog šalje dugu; oba puta kao znak zaveta da svet nikad više neće biti potopljen.
Pored ovih, postoji mnoštvo zapisanih legendi o potopu. U svetim spisima Maja, Noje je otelovljen u liku bogobojažljivog čoveka Tapija; u zbirci persijskih tekstova “Vendidad” potop opisuje junak Jima; u indijskoj priči junak se zove Manu, a legende o Potopu postoje i u kineskoj mitologiji, među narodima južnih mora i Australije, kao i među Inkama u Peruu i severnoameričkim Indijancima...
Predanja o Velikom potopu se pri tom slažu u mnogim stvarima, pa ispada da su taj događaj na sličan način doživeli narodi koji žive na velikoj udaljenosti. Ali, znači li to da su sve te priče zasnovane na pravoj prirodnoj nepogodi? Zastupnici teorije o velikoj klimatskoj promeni smatraju da je pred kraj poslednjeg ledenog doba porast temperature uzrokovao naglo topljenje velikih ledenih ploča koje su nastajale hiljadama godina i da je voda nastala topljenjem leda dovela do neočekivanog povećanja nivoa okeana i izazvala pustoš.
Pošavši od pretpostavke da se Potop dogodio u vremenskom rasponu čovekovog pamćenja, Rajan i Pitman su počeli da tragaju za geološkim događajima u oblasti oko Sredozemlja koji bi bili motiv priče. Odbacili su trenutak kad je kopneni most između Afrike i Evrope na Gibraltaru pao i dozvolio da se vode Atlantika preliju u tada suv basen Mediterana. To se dogodilo pre pet miliona godina, mnogo pre nego što se čovek pojavio na Zemlji.
Dva naučnika su, da bi podržali svoju ideju o velikoj poplavi, prikupljali dokaze brojnih stručnjaka raznih naučnih disciplina. Iz geoloških nalaza Sredozemnog i Crnog mora zapazili su obrazac koji se odnosio na vrste majušnih stvorenja u uzorcima jezgra sa dna oba mora. Dok su se nova stvorenja, koja žive u Sredozemnom moru, najednom pojavila kada je pao Gibraltarski moreuz, iste vrste javile su se u Crnom moru negde pre 7.600 godina.
Rajan i Pitman su zavirili i u istoriju ledenih mora i njihove efekte na nivoe ovih voda. Pomoću slojeva koralnih grebena Barbadosa našli su da je otapanje evroazijskog leda, koje je dostiglo vrhunac oko 12.500. p.n.e, bilo u talasima. Poslednji je bio otprilike istovremeno kada su se u Crnom moru pojavila nova stvorenja. U to vreme unutrašnje more, odvojeno od Sredozemlja neprobojnim Bosforom, bilo je oko 107 metara niže od svog današnjeg nivoa. Da je bosforska pregrada pala kao i gibraltarska, pretpostavljaju da bi u Crno more dnevno uticala oko 42 kubna kilometra vode, te bi za nekoliko meseci bilo poplavljeno više od 155.000 kvadratnih kilometara....
Nastavak na sajtu Trece oko
http://goo.gl/hnKbN